Edukacija i prevencija

Koji su oblici seksualnog nasilja ili uznemiravanja onlajn?

Najkraće rečeno, definicija za onlajn i oflajn seksualno nasilje može se svesti na istu rečenicu: svaki neželjeni oblik seksualnog ponašanja koji jedna osoba silom, ili uz upotrebu sile, nameće drugoj.
U onlajn svetu se, naravno, upotreba sile sasvim drugačije ispoljava u odnosu na oflajn.

Ko su počinioci seksualnog nasilja nad decom?

Postoje dve grupe počinilaca seksualnih zločina:

  1. počinioci koji dete poznaju u stvarnom svetu, uglavnom duže vreme detetovog života. Kontakt sa žrtvom nije uspostavljen putem IKT.
  2. počinioci koji dete ne poznaju pre odluke i pokušaja ili dela učinjenog zločina, koji se na engleskom nazivaju stranger danger, odnosno "opasni neznanac".

Prva grupa zločinaca počini ukupno 85-95% svih seksualnih zločina nad decom (u zavisnosti od dela sveta). 

Druga grupa zločinaca počini ukupno 5-15% svih seksualnih zločina (u zavisnosti od dela sveta).

Prva grupa, koja statistički preovlađuje u počinjenim zločinima, uglavnom ne koristi IKT (informaciono-komunikacione tehnologije) u toku činjenja zločina, pogotovo u fazi pripreme deteta na zločin (na engleskom grooming), pre svega zato što neposredan kontakt sa detetom omogućava minimalno ostavljanje dokaza, u fazama pre i posle zločina.

Dakle, najveći deo seksualnog zlostavljanja započinje da se dešava u realnom svetu, ne onlajn. "Opasni neznanac" ne mora nužno upotrebljavati IKT u pripremi i izvršenju zločina, ali često to čini, zbog anonimnosti koju internet pruža. Svi ostali slučajevi seksualnog zlostavljanja pokazuju da su počinioci pripadnici porodice (uže i šire), porodični prijatelji i poznanici i ljudi poznati detetu iz škole ili vannastavnih aktivnosti, odnosno iz okruženja koje dete često posećuje (sportski treninzi, utakmice, park, itd).

Mediji su zbog široke dostupnosti interneta u javnosti fokusirani na zločine "opasnog neznanca" u nesrazmeri sa brojkama počinjenih zločina, kada se u obzir uzmu obe pomenute grupe zločinaca. Posledica je da su seksualni zločini unutar porodica ili zajednica još uvek tabu tema, što žrtvama otežava ili čak čini nemogućim da zločin prijave. Prijava zločina otežana je i svima u okolini koji sumnjaju da se zločin dešava. Ukoliko želite da prijavite zločin ove vrste, možete to učiniti anonimno putem telefona lokalnom javnom tužilaštvu ili policiji. Pomoć možete potražiti i od nevladinih organizacija koje pružaju pomoć žrtvama porodičnog nasilja: više korisnih linkova možete naći ovde.

Onlajn prevencija

Iako brojevi govore da je oko 15% zločina nad decom počinjeno od strane "opasnog neznanca", postoji jedan, vrlo važan, razlog zašto je potrebno da se posebno bavimo prevencijom u odnosu na ovaj tip zločina; razlog za to je vrlo jednostavan - u pitanju je vrsta zločina koji se može najefikasnije preduprediti!

Oprez i razumno ponašanje, dobra komunikacija sa odraslima od poverenja, svest o opasnostima i načinima na koje predatori koriste IKT u potrazi za žrtvom ili prilikom gruminga potencijalne žrtve, predstavljaju vrlo uspešan način prevencije da dete ili maloletna osoba dožive seksualno uznemiravanje ili seksualno nasilje.

Nisu svi počinioci seksualnih zločina pedofili

Počinioci seksualnog nasilja nad decom često se nazivaju pedofilima. Ovo, međutim, nije sasvim ispravno. Pedofilija i njeni razni oblici predstavlja poremećaj seksualnog nagona koji podrazumeva osećanja seksualne privlačnosti prema deci, obično mlađoj od 13 godina. Heteroseksualna pedofilija je neuporedivo česća od homoseksualne - saglasno sa procentom u kojem je heteroseksualnost dominantna u odnosu na homoseksualnost u svetu punoletnih i adolescentnih (u Srbiji je doba zakonske saglasnosti (age of consent) 14 godina) osoba koje mogu dati odgovornu saglasnost za stupanje u seksualne odnose. Osoba sa pedofilskim sklonostima ne mora nužno u toku svog života da počini fizički zločin nasilja nad detetom.

U istraživanju objavljenom 2006. godine, socijalni psiholozi su ustanovili da od 100% osoba koje su osuđene za seksualne zločine nad decom, 10-15% poseduje osobine koje psihijatrijska praksa smatra odlikama pedofilije.
U drugom istraživanju je utvrđeno da je prosek godina kada nasilnici počine prvi zločin nad detetom iznosi 32 godine.


Ova dva podatka su važna zato što su naučnici zaključili da:

  1. ogroman broj nasilnih seksualnih zločina nad decom čine osobe koje inače osećaju seksualnu privlačnost prema odraslima. Činjenica je da u čak 85% slučajeva počinjenih zločina, akt zloupotrebe nema veze sa devijantnim seksualnim preferencijama, već isključivo sa nasilnim nagonima. U ovom slučaju deca predstavljaju lake i oportune žrtve, koje nemaju ni fizičku ni emotivnu snagu da se od nasilnika odbrane.
    U razumevanju prevencije i zaštite dece od seksualnih zloupotreba važno je znati da ne postoji profil "tipičnog pedofila", odnosno da rizik predstavljaju ne samo osobe za devijantnim seksualniim preferencijama, već pre svega, osobe koje imaju lošu kontrolu agresivnih impulsa, osobe sklone nasilju i nepoštovanju tuđe ličnosti, a koje uobičajeno imaju "normalne" seksualne preferencije.
  2. 25% osuđenika za seksualne zločine nad decom počinilo je prethodno seksualne zločine, ne nužno nad detetom. Od tih 25 posto 50% je počinilo jedan seksualni zločin, a 60% i druge vrste nezakonskih dela.
    Na osnovu dve navedene, ali i drugih kriminoloških istraživanja, naučnici su izveli zaključak da zločine izvršavaju osobe koje su nesposobne da kontrolišu sopstvene nasilne impulse i čije je ponašanje obeleženo, pre svega, nesposobnošću da se "zauzdaju" i nesposobnošću da kontrolišu svoje nagone.

U prevenciji je ovo važno zbog toga što se većina zločina koje ove osobe počine desi u situacijama u kojima nisu postojali dovoljno jaki faktori onemogućavanja zločina (na primer, dete koje nema jaku emotivnu vezu sa roditeljima, kojim je lako emotivno manipulisati).

Istraživači su ustanovili i činioce koji neposredno utiču na izvršavanje seksualnih zločina koji su takođe važni za prevenciju:

  1. Motivacija da se seksualno zloupotrebi maloletno lice – koja može biti raznovrsna (devijantna seksualnost, odnosno pedofilija, sklonost ka nasilju i slično)
  2. Nadvladavanje sopstvenih inhibicija i mehanizama samokontrole
  3. Nadvladavanje eksternih prepreka činjenju zločina (dete je stalno u pratnji roditelja, na primer)
  4. Nadvladavanje detetovog otpora.

2, 3. i 4. stupanj je period u toku kog se dešava gruming.

Specijalna odeljenja policije širom sveta koja se bore protiv seksualne zloupotrebe dece su saglasna u tome da postoji nekoliko važnih zajedničkih postupaka koji su tipični za počinioče zločina:

  1. davanje poklona
  2. davanje alkohola i nelegalnih droga
  3. emotivna manipulacija
  4. gruming detetove okoline, uže (porodice) i šire (šireg okruženja)

Jako je važno da se ne zanemare ovi statistički podaci. Oni pomažu da se deca pripreme na najbolje moguće strategije samoodbrane, posebno u kontekstu prevencije.

Tipični seksualni nasilnik jeste muškarac - ima ženskih počinilaca, naravno, ali je procenat ženskih nasilnika upečatljivo niži i kreće se oko 5% od ukupno počinjenih seksualnih zločina nad maloletnim osobama. Stručnjaci, međutim, tvrde da ženske počinioce žrtve ređe prijavljuju (posebno ako su žrtve muškog pola, plašeći se podsmeha okoline), kao i da društvo ima mnogo više tolerancije za isti zločin koji počini ženska osoba nego osoba muškog pola, te je vrlo moguće da ne postoje sasvim relevantni podaci za žene koje čine ovakve zločine.

Osim toga, tipični prestupnik je oženjen i sam ima decu. Ima posao i poštovan je u zajednici.

Ovo je radikalno drugačija slika od slike "nastranog usamljenog manijaka" koju perpetuiraju mediji. Ne znači da "manijaci" ne postoje, samo da statistički oni predstavljaju manju opasnost od prikrivenog, na površini "prosečnog i uvaženog" čoveka.

Najvažniji oblik prevencije je pronalaženje balansa između dopuštanja da dete sklapa zdrave odnose sa odraslima i predostorožnosti, odnosno zapadanja u paranoju. Komunikacija sa detetom mora biti otvorena i direktna.

Deca moraju biti od malena naučena svojoj autonomiji: psihičkoj i telesnoj. Ona se moraju osećati slobodno da roditeljima prijave i najblaže oblike narušavanja svoje telesne autonomije. Treba ih naučiti i da veruju svom intuitivnom strahu i da svoj strah shvataju ozbiljno kada ga podele sa roditeljima, ma koliko "racionalnih" razloga postojalo da se dete nekoga ne plaši.

 

* svi navedeni statistički podaci, kao i podaci iz naučnih istraživanja navedeni su iz:

- Ost, Suzanne (2009): Child Pornography and Sexual Grooming: Legal and Societal Responses, Cambridge University Press, Cambridge.

- Seto, Michael C. (2008): Pedophilia and Sexual Offending Against Children: Theory, Assessment, and Intervention, American Psychological Association, Washington DC.